Saobraća

Slušam dečake koji pokušavaju
da razreše misteriju
kako je auto udario biciklistu,
čine mi se da slute
kako je svet zaveren protiv nas.

Danima gamižem oko iste teme
moje pesme su zaverene protiv mene
moje reči su tužne slike beskućnika,
šta je ponika posle medveda
što je auto u zoni pešaka
kako je biciklista kriv,
ako nas kose po prelazima
i ne okreću se da provere
da li smo živi i zbog čega
razvlače u linije poput osmeha
u crne i bele pruge,
nekad žute između zone za noge
i ostalo.

Slušam dečake kako zaokružuju
život u niz saobraćajnih nesreća
radujemo se kada naši prežive
kada nisu naši ne okrećemo se
sem ako nisu nam u točkovima
tada nije presudna pravda
presudna je kazna
makar to bila mala večnost
u krivici.

Moji dečaci plove od mog prozora
mali biciklisti kotrljaju u misterioznom smeru,
pokušavam da im šapnem
da gledaju desno i levo
da gledaju svuda
da ne idu
jer nije bezbedno,

ali ni mene niko nije mogao da zadrži
na mestu.

Deca nam se smeju dok preskačemo večeru

Između dekadencije i futurizma
kada se oni koji se sreću rastaju
život je samo splet okolnosti i nas.

Sinoć sam nosila dete,

bilo je to naše dete
naše mleko u korenima
i seme svih nosilo je slike
spokoj purpurnih zvukova
seksualnost kakvu poznajemo
ne postoji u predanima
jedni-drugima i svemu
od čega se ne beži;

bilo bi i moje da je dete posed
poreknuta plodnost otvorila je usta
vikala je da ne treba donositi život na ovaj svet
moje dete donosilo je radost
mnogima koji ga neće upoznati
mnogima kojima nedostaje toplo
seme je vikalo
da (li) sam samo žena
i da (li) smo samo ljudi
gde pored svega
i dalje radost crpimo iz dece,
ostavljajući ih zrele i izdahle;

sigurna sam da je bilo nečije,
dete nekoga ko je za njega znao
i pre nego što sam se probudila
i pre nego što sam objavila
svoje umalo materinstvo
umalo ispunjenost funkcije,
ali sinoć se niko nije rodio
nije mi bacio kamen na srce
nije odgovorio na pitanja
na koja ne umem,

jer i on mene voli
i nada se da sam srećna u dalekom univerzumu
misli koje se nikada nisu desile.

Slušam kako ne mogu da znam
ono što ne mogu da znam
i ono što osećam
ne bi trebalo da osećam.
Slušam kako nas zabrinjava trenutna situacija,
ali mene brinu samo naši koraci
u njoj.

Slobodno mesto

Diši polako
ovde sam samo ja,
grejem ti prste obrazima. 

Diši, i pluća su alat
i alati otkazuju,
nakazne su želje mladih žena
koje zaborave da nisu parking,

one ostaju
i prsti njihovi hladni
ostaju nikada razumevši
da nije gledano ono što je,
već samo što bi moglo
u galaksiji, dalekoj, dalekoj
gde slobodno plutaju
mnoge tek rođene vizije,

potom bude krivo

potom potop

potom mešanje signala
bliskosti
jasnoće slika
potom dišemo

i ne dišemo,
šta ako ne stignemo
drugim mladim ženama šapnuti:

putovanje je kutija za alat
da bi bila ispunjena, treba biti i prazna
i zatvorena
i zauzeta
sobom,
potom svetom,
potom mišlju
grejući prste među butinama.

Serenity

Slušam kako ništa ne izgovaramo,
naše reči ne otvaraju nijedna vrata.

Probleme ponosno nosimo na čelima
krstimo ih načelima
puštamo da odu samo u zaborav,

zaključak je uvek
moramo raditi zajedno,

promene neminovno dolaze
posledice neminovno dolaze
objasnite mi šta je utopija,
šapnite davno skrivenu tajnu
kojom se jedini čovečanstvo.

Moj život je prazan kao i drugi,
svi su oko mene mrtvi
izgubili i pre nego što je zakazan
početak paraolimpijade
gde oni ubeđeni da su živi,
da ih duh razdvaja od materije
da je um ultimativni alat
za značajnost iskustva,
mrtvi su, trzaju do linije finiša.

Slušam reči o izolaciji,
rasizmu i seksizmu,
nepravdama diferencijalnih sistema
koje civilizacijski negujemo,
ni na jedno pitanje nije odgovoreno,
a možda nijedno pitanje
nije bilo ni postavljeno.

Da li životi zaista znače
koliko bismo to želeli?

Da li je moral
samo naše sujeverje?

Da li jednakost
može postati istina ovog društva?

Da li se sloboda
može postići čovekolikom formom?

Da li čovek
može spoznati spokoj
duži od trenutka
i vreme duže od sad?

Slušam kako neprekidno razmenjujemo misli
i ne prenosimo ništa
vrednije od nas samih,
jednom čoveku to deluje mnogo,
ali pitanje je
da li ovom univerzumu to znači išta
više od svojeglave materije
ograničenog kapaciteta?

Slušam i spavam poput deteta.

Ples po paučini

Da li čovek zaista nema prirodnog prijatelja,
pa čak ni čoveka?

U vremenu borbi sa apstraktnim pojavama
vaspitanja bezvrednosti i svemogućnosti
minimalnih snova,
ali i minimalnih pokreta
goli smo i minimalni
ograničeni na ono što jeste
slutimo svako možda.

Svedočim paucima koji lebde kao mrtvi
i zasedaju u čekanju
hvataju zaletele i pletu oko njih,
komad po komad kradu ih od nas.

Gde je razlika između uzimanja i davanja života
ukoliko je krug samo zatvorena linija,
prolivamo mleko kao da nije dečija hrana
i pijemo, mi smo privilegovano nasleđe
ovog trenutka.

Majko, zašto sam ti se ikada vratila?
– grejala sam joj ruke,
plesale smo u krug.

Vagabund

Kad god se nađem u novom gradu,
prvu noć volim lutati ulicama, besciljno,
udisati frustracije ulične rasvete
ceniti tarife za nežnost i vreme
brojati opuške dok mi se kapci ne počnu lepiti
jedan za drugi;

mladi me očaravaju snovima, sudbinom,
načinom na koji ispunjavaju prostorije
kao da niko pre njih tu nikada nije kročio,
načine da verujem u horoskop i magiju
dok me uvlače natrag u taj mladoliki svet
iz koga sam jedva čekala da se otrgnem
ja zaranjam dah za dahom;

kao da su svi putevi vodili ovom trenutku
kao da je bilo svejedno kojim ću krenuti
kao da ne postoje tačni odgovori
kao što stvarno ne postoje
jer stvari su duboke koliko se izdube
i ljudi ostaju koliko se ograniče;

kad god se nađem u novom čoveku,
prvu reč volim pustiti u etar
samo da osetim koliko duboko vodi
osluškujem da li smo samo željni dodira
da li smo samo željni dodira
da li smo samo željni
da li smo
dodira
željni
samo
osluškujem koliko odjekuje
ako je previše duboko
strah me je da li ću moći da izađem
ako je previše plitko
čini mi se da ne mogu stati
čini mi se da ljudi ne razlikuju ljubav
od strasti i potrebe da zamagle usamljenost
čini mi se da je svima lakše zavoditi druge
umesto oprostiti sebi što se ne umeju voleti;

ulična rasveta pleše po mojim frustracijama
dok lutam ja se tražim
kao da razumem šta želim da nađem,
moj mladoliki svet ne krije odgovore
samo povraća pitanja
u miru sam sa usamljenošću
kao najboljom manifestacijom čovečije društvenosti
ja plešem jednim srcem
moji putevi su me otkucali ovde;

kad god se nađem u novom danu,
prvo volim te volim ispustiti sigurno
da neće izazvati razliku
između utorka i srede
da kada dođe vreme da odem
ko god je odgovorio i ja tebe
nastaviće svoje dane, jedan za drugim;

teški su i krvavi dani ovog proleća,
i u svetu i kod nas,
a opet prazno je vreme oko mene
providno kao vazduh
ne mogu ga ispuniti naša
mnogobrojna pitanja i strah
ne znam da li je april ili jul ili mart
ja cenim nežnost više nego vreme
ja zaranjam iz sata u sat.

Zvezde

Kao kada su u pitanju zvezde,
sve što od sebe vidim
su samo stare fotografije.

Putovale su kroz vreme dugo
i toliko ih je izbledelo na putu sazrevanja
da za neke nisam više sigurna
koliko su se dogodile,

za mnoge nisam sigurna

za neke bih volela da nisam

posmatram svoje vreme kao album
apstraktnih događaja
u nemogućnosti da razumem
šta se zapravo desilo
i da li je ijedna odluka bila moja
ili je sve predodređeno
različitim silama u koje ne verujem

različitim slikama koje ne vidim

ne slažem se ni sa jednim
ponuđenim
okvirom stvarnosti,
ne slažem se ni sa jednim
ponuđenim okvirom sebe,

moje slike su prolazne
stare kroz vreme i prostor
i odlaze u nepoznatom smeru

kao i ovaj svet
i sve u njemu,

i sve u njemu
što nije nije nimalo loše
i ne znači ništa više
od onoga što jeste.

25

Kada je tata umro
shvatila sam da ćemo svi umreti,

i psi
i bašta
i mi.

Mislim da čovek ne može biti
svestan svog svršetka
kao što nije
ni svog postojanja,

da je čovečija svest
zapravo vrlo skroman prostor
kroz koji igramo, stežemo se
priljubljeni mi igramo,

da smrt nije ni izbliza
najgora stvar
koja se može desiti jednom
postojanju

i ne razumem strah od konačnosti
ako je neminovna
ne razumem strah generalno,
ali osećam kako mi bridi kroz telo,

mislim o povezanosti
i ne razumem usamljenost
koja sakati bez predaje
kao ni anđele koji mi ulivaju
čudnovate ideje,
šapućem u bradu:
aleluja,
verujem u čuda;

pitam se
kako će ovaj trenutak
promeniti način
na koji oplakujemo voljene i mrtve,

pitam se
ako je jedno aleluja
dovoljno da ponovo verujem
možda mi vera nije bila potrebna,
ja lelujam u svojoj distanci
dok igram sa našim anđelima
pevušim sve lekcije
tvoje skice u mojoj magli.

 

Retrospektiva

Stare sam duše,
proživela sam puno života.
Bila pas uličar i veštica iz Švajcarske,
romska princeza
cigankom su me zvali
i ja njih ciganima.
Bila sam muškarac koji je voleo
mnogo muškaraca
i oni su mene voleli,
pederom su me zvali,
kao da je to nešto neobično
kao da nismo svi zapravo pederi,
ili pak nemamo muda
voleti toliko besramno.
Bila sam majka i sestra i žena
i sve funkcije ženske
i svaku sam vršila katastrofalno,
ali opet su me voleli,
živela sam na ivici društva
kroz mnoge živote
pokušavala da odem iz njega
jer čovečanstvo ničemu ne valja,
ali bežala sam samo od sebe
i mnogih svojih kuća
pravo u zagrljaje civilizacije
popločane leprom.
Bila sam leptir
mnogo puta, ti dani su bili lepi
ti dani su trajali duže
nego mnoge godine,
leptiri podsećaju ljude
da neko misli na njih
da bi želeli da cenimo lepotu
više nego moć,
ali oni ne mogu odoleti moći,
hvatali su me za krila
i lupali eksere u njih
kako bi se mogli diviti svom ulovu
tokom svog veka.
Bila sam bolesna
od mnogih zaraza
uvek iznova iznenađena
čovečijom ranjivošću
i nesavršenošću,
ja razumem bol
i volela bih da je ne razumem,
da je pustim da me vodi slepo
da me zavarava da ima leka
da treba izdržati još samo malo,
samo malo još
treba izdržati.
Dete sam bila najviše,
toliko da verujem da je to jedina forma
koju sam usavršila
dete ratnika i dete idealista,
možda u jednom trenutku
čak i sama svoje dete,
kroz mnogo života
ja sam volela
kao dete, kao pas, kao ta druga žena
i ja volim i dalje
ta sunca dalekog istoka
tu toplinu osmeha Afrike
i so okeana kojima sam lovila
i bila ulovljena.
Voleti i loviti
za preživljavanje i iz zabave,
tanka je granica između
onoga što možemo da opravdamo
i onoga što nikada nismo smeli opravdati.
Voleti i loviti
iz života u život
kao da nikada nismo ništa naučili
i učenje nam nije na meti.
Voleti i loviti,
voleti.

Zimoća

Posmatram nas često,
dušo, zahladneli smo.
Zahladnele su reči naše
i zahladnele su ruke naše,
krv koja je njima tekla odavno stoji,
a sa prstiju naših vise ledenice
i svakim dodirom probadamo
one koje bismo pomilovali,
dok oni ne mogu plakati
kako su i suze njihove zaleđene.
Pogledi su naši prazni
kao belo prostranstvo Arktika,
ali čak nas ni Arktik ne može udomiti
kako je i to nečije mesto za život,
ne skladište za slaganje promrzlina.
Ne osećam svoje telo više,
možda sam ga ostavila za sobom,
a nisam primetila
jer u hladnoći izgubiš osećaj
čak i za uspomene na toplo.
Teško je, dušo, biti čovek
u svetu koji nas je zaboravio utopliti.

IMG_20200102_171144_957

Samo toliko

Jedan čovek može
samo toliko mnogo.
Osudila bih
sve jake žene
koje su i mene naučile
da budem snažna,

nemam toplih reči
jer bih volela
da ne mogu da iznesem
ono što sam iznela,
izašla iz svega živa
uveliko spremna za još,

volela bih da ne mogu više
i da mnogo puta pre
nisam mogla,
valjda bih izabrala put
kojim može da se ide
ili barem uvenula na mestu
da me jednoga dana
vetar raznese po svim plažama
na kojima je trebalo
samo skupljati školjke.

Pitoma

Imati vere znači verovati bezuslovno.

Ako bih verovala,
bilo bi to u moć reči
da stvaraju i uništavaju
stvarnost i snove,
povlače granice između ljudi
i njhovih svetova.
Kada sam budna
sanjam više nego inače
i moji snovi su kompromisne misli
ramova postavljenih u jednom vremenu,
o jednoj mladosti i konceptima
prihvatljivosti i odbijanja ostalog,
ustanovljenog kaznama i nagradama:

Da li sam bila dobra?

po svemu sudeći, rekla bih da nisam
kako nikada nisam povukla svoje granice
i pustila se u mašineriju,
samo sam čovek
i koprcam se u svakodnevici,
samo sam mala
i toliko davno uramljena
kao domaća životinja,
prepitomljeni termit,
i prenosim sve izglođano
u drustvenim zakonima
kao infekciju na potomke.

Ako bih verovala,
bilo bi to u odbacivanje sebe
kao najveći greh
koji zaslužuje najveću kaznu,
ali imati vere znači verovati bezuslovno,
a ja čovek od vere nisam.

najbitnije

celoga života bežim
od stvari koje su mi najbitnije
muzike
slobode
doma
sigurnosti

kao nomad ginem
na jeftinim ratištima
za jeftine ideale
kojima ne razumem poreklo

ne verujem u pokajanje
bez vremeplova kojim bi se nešto moglo izmeniti
izvini nikada nije vratilo mrtve
zato se ne kajem
i stojim uz svaki grob
čekajući svoju presudu;

ne želim boga koji vrednuje
jednog pokajnika
više nego stotinu pravednika
zato se molim svetu
koji će moći da prevaziđe čoveka

verujem da dok god smo na broju
sve opcije su u opticaju
i ne možemo promeniti činjenice,
ali um, perspektiva i emocije
su varijable kojima manipulišemo
zato verujem u šta mogu
dok god nalazim čime da se vodim

ne želim bliskost
koja bi me oblikovala
po svakom jeftinom bogu
jeftinim likovima
kojima dižete nogu na mene
zato pustinjarim sama
da zaokružim svoja uverenja,

ali i dalje sam ubeđena da
ko god se raduje mojim rečima
prijatelj mi je
zato pišem, govorim da naučim
da prepoznajem najbitnije

Dušo

Razmišljam o svom postojanju
previše često da bih živela u miru.

Čemu sve, pitam se
kakva je ovo vizija pakla
dovoljno izopačena da bude zanimljiva
dovoljno izopačena da bude bolna,
ali ne i razumljiva
i šta zapravo znači, pitam sve
prisutne nesavršene forme
orijentisane prema završecima;
kraj godine me čini užasno
ranjivom
mogla bih plakati
svime što pada
da poljubi zemlju,
mogla bih plakati
svakim neoplakanim
istorijskim trenutkom
mogla bih plakati,
a ti, pitam te
kako kraj kalendarske godine
povlači sa sobom razne krajeve,
budi iz mrtvih davno sahranjene
distance
i zastrašuje me brojnim
koje dolaze,

hladno je
i toplo
ispod kaputa
ispod ćebeta
ispod nekoga
ili je tu
najhladnije
tu udomljavam sve krajeve
da izgrizu
ono što nije moglo dalje
sve bolno, polako
da izbledi
pa da
nakon kraja godine
dođe i ponovno rođenje
i ponovni režimi
i svašta nešto
novo-staro
što ne želimo stvarno,
ali možda bi trebalo

možda ne

hladno je
i toplo uz tebe
dušo,
samo mi je stalo previše
i snagom kojom mi ulivaš život
ja dišem, svom snagom
kroz misterije svakodnevice
usađene u podrazumevanje,
misterije svemira
i brojna prosta pitanja,
ono što je odavno
trebalo biti rešeno,
ono š čim niko
ne želi da se suočava.

milenijal

Cilj: imati svoj
mali krug pakla
i nikada
ne izaći iz njega,
nismo krivi što nas niste umeli voleti,
samo smo deca
oružje opšteprisute pakosti
lutamo po praznim mestima
za misterioznim glasom
kojim se izražava ljubav
iz sebe ka svetu,
samo smo deca,
niko ne bira vreme
u kojem će se roditi
i niko iz vremena
ne izlazi živ,
nismo krivi za ruke
koje su nam podeljene
i što ne znamo igrati
igre pripovedanja istorije,
samo smo deca
željna da ostave traga
ne tako što će rušiti sistem
već što će ga pobediti
kada fizika počinje ispočetka
i snovi koje ne znamo
da možemo proreći,
samo smo deca koja traže
svoj mali krug pakla
naslagani jedni na druge
cupkamo u olovnim zverima
čekajući kraj
putovanja.

Uverenja

Odnosi su lavirint uverenja,
zidovi slova
virtuelno spremni
da postanu čvrsti,

mnogi su ovde progutani,
ali moja čula su prigušena,
iskrenost je teška bolest
samosakaćenje
najgorim pakostima,

niko od mojih nije bio ratnik,
ali svi su se borili,
tako i ja
tezejskim težnjama
kroz hodnike odbijam
da naučim drugačije
očajnički promišljam svaki pokret,
pretrčavši sve hodnike duše
i dalje ne razumem šta
zapravo
znači načiniti pravi korak
šta
znači načiniti pravi
korak šta to
znači
ako uopšte može da znači
u sobi koja je zaokružila večnost
gde cilj ne opravdava sredstvo,
gde toliko ih je opravdano
gde niko ni sa kim
ne treba da se zadovolji,
a samo ih zadovoljavamo,

ne verujem u čoveka
koji bi sa mnom mogao biti zadovoljan
čoveka
koji ne bi video
nešto vredno popravljanja
čoveka koji bi rekao

ovde je potaman,

ipak, otvorena za čuda
cvećem čula posmatram
hodnike tražeći minotaura
svim svojim slovima
spremna za ratovanje
slušam za slučaj da pokucaš.

SAM_3602.JPG

Svakodnevno

Svakodnevica bi trebalo da bude mlaka,
nežna
milujući da mulja po površini
prašnjavih uspomena civilizacije,
trebalo bi da bude bar malo
podnošljivija,
nije sve u silovanju,
ali uz tračak neočekivanog
nije sve ni u mleku,
moja koza objašnjava
da sve što smo prošle bilo je vredno
i da se nikada ne smemo predati,
moja škorpija veruje
da je svakodnevica smena
životnih ciklusa,
reinkarnacija je itekako stvarna
samo ne u formi u kojoj bih želela,
želela bih danas umreti u zagrljaju
jačem od viličnog grča
suočenog sa bolnim rečima,

sutradan kad se rodim iznova
biću i nova farma
mala korporacija nedovršenih misli,
novo dete u starom čoveku
moje svakodnevno ja
moja svakodnevna pitanja.

Weltmorgen

Zorom se ljubim sa suncem,
naša romansa je razlog dizanja
za obe, toplim oblinama
razlivamo se po zracima
kao mleko, ljubimo se
i ljubimo i ljubimo klizavim
rukama po užarenom prahu
istiskujući kapi iz svakog otvora
na koži sakrilo se malo svetlosti
i probija kroz crveno i belo
dok grč postaje brava
šavova mudrosti
gde je nevinost iskopana
gde se mi raskidamo,
nameštamo kose i postelje, doručkujemo
svaka na svom nebu.

Bez pozdrava

Mnogima se kroz pesme obraćam,
ali reči koje idu u paru
teško mi je i u jednini izgovoriti

volim te

nedostaješ mi

povređena sam

usamljena sam

opraštam ti

opraštam mi

ne opraštam se odavno
kako držim do toga
da svi koji kroz mene prođu
ostave po delić,
ali rastanci su neminovni
i to što ne mašem
samo je izgovor
za ublažavanje stvarnosti
sklapanjem vremeplova, teleporta
i portala za koje još nemam ime
da priđem
i zarobim nas u vakuumu
jedne male večnosti,
iako to nismo želeli
ni kada smo mogli
i bez tehnološke revolucije;
sklapam kosmose ispunjene
razgovorima koje nismo vodili
iako ne znam o čemu
pričam i pričam i pričam
šta je ikada moglo biti ispričano
sahranom jednog ponosa
kako bih ti priznala
sve reči koje idu u paru,
a nisam dok si bio materija
meni bliska.

Razvedravanje

Svaka vest o smrti
zaboli mi čitavo telo
kao parazit
koji ne upija
već izbacuje svakakve istine
o svetu,
o ranjivosti
suzama za prosuto mleko,
stoji mi u grlu
knedla teža od civilizacije
i pokušavam da progutam
iako je ne mogu svariti,
kao ni vesti koje ostavljaju rupe
džepove za zahvalnost
ako je prepoznam
da je ponesem sa sobom,
ako ponovo osudim svemir
da znam da će sve biti dobro.

Ljudski um je velika klopka

Snove prelako zaboravljam,
ali sanjala sam upravo
shvativši da celoga života
sanjam isti san.

Bila je to vizija sveta
gde svako u sebi nosi
jednu devojčicu ili dečaka
koje pokušava da ukalupi
u cipele ne-pravljene za čoveka
koliko za slona od hiljadu godina
koji bi možda znao kuda
u njima da ode.

Bila je to vizija sveta
gde uz velike gubitke
dolazi i mogućnost
intenzivnog povezivanja,
gde uz gubitak vere
dolazi velika sloboda,

vizija sveta
identičnog ovom
gde za razliku od mržnje,
ljubav se ne oprašta.

Moram da zapišem pre nego što zaboravim
moram da zapišem pre nego što zaboravim
moram da zapišem pre nego zaboravim
moram pre nego zaboravim
moram pre
moram.

Jedne letnje noći

Jedne letnje noći
vodila sam ljubav sa čitavim svetom.
Bilo je to najgore
i najbolje iskustvo,
ne bih ga ponovila
ne bih želela da zaboravim,
bilo je vruće,
moje noge su se slivale
hladne niz obod kreveta,
bilo je vruće,
pokušala sam da objasnim
da sam verna
sebi,
ali svet je već bio u meni
nabijao se u svaku poru
dahtavši mi kako mu nikada
nije bilo ovako lepo kako ga niko
nije voleo na ovaj način
mrzela sam sebe čitavim telom
nisam želela da se pomerim,

sutradan, sve je bilo na mestu
i to je bio poslednji put da sam videla svet,
poslednji put da sam spavala

otkrivena.

Sestri

Porodica je dlakva stonoga
nesmisleno zglavljenih krajeva duše,
moja je mala i najveća na svetu.
Veze između nas su krhke
i neraskidive,
i kada se ne znamo, poznajemo se.
Veze između nas su krvne
i nenametnute.
Mnoge moje majke me nisu rodile,
ali smo se volele i više nego da jesu,
mnoga moja deca su izabrala da ostanu
dok sam sahranjivala prošlost
zajedno sa precima
i bilo je vreme da se prizna,
koliko je teško razumeti svaki kutak
prerije čovečije ranjivosti.
Mnoge moje sestre i mene
ne povezuje ništa sem ožiljaka,
ali jedna od njih je sunce
i za mene nikada neće prestati da sija
uprkos svima koji su pokušali da je ugase
ona zna da je život neprocenjiv
i da toplinom popuni sve rupe
nepoželjnih krajnosti u koje zapadamo.

Zahvalna sam joj
jer postoji
i jer je imam
iako nas je povezala tuga,
a učvrstili završeci,
toplina je ono što pliva
svim krajevima duše,
zagrljaji su sve
što stoji između nas.

Ona je sunce,

ona sija.

topao

preduhitriti starost
zvuči dobro,
volela bih da nije došlo,
nagrizlo naše puteve
kao so u januaru,

evo me, za životni vek
daleko od tebe,
moja ljubav veruje
da se preko toga prelazi
iako si otišao
i dalje sam gluva
od lančanog sudara vilica
za koji nismo želeli priznati
krivicu
život je topao,
teg godina je ništa
u poređenju sa tišinom
sporom amputacijom puteva
sporim pucanjem vazduha
život je topao,
moja ljubav je zabranjene boje,
moja ljubav veruje
da se preko toga prelazi
i mnogo dalje,
iza ovog pospanog jutra,

preduhitriti starost
urezala sam u grad
u kojem te tražim

urezala sam mlekom
voleti
dok je ne preduhitrim
kada će putokazi ućutati
razliti moj radijum po memoarima

život je topao

Koliko sam srećna

Često se pitam koliko bih bila srećna
da sam se rodila kao neko drugi
i koliko ne bih
da sam se rodila kao neko drugi.

Da je više zdravija
da je više para
da je više ambicija
da je više ljubavi,
da li bi bilo i više radosti?
– ali riskantno je tonuti
u fantazije prošlog potencijala,
kada ja mogu biti samo ja
i moj život samo moj.
Ipak, često se pitam
ko je zapravo srećan
i šta to uopšte znači
meni,
jer srećna sam kada se probudim,
srećna sam kada te volim,
kada je hrana dobra i ljudi oko mene nasmejani
kada iskusim neočekivanu nežnost
i kada imam šta da delim.

Srećna sam kada me prigrli
neko mesto pod suncem,
srećna sam kada se otvori put
kojim mogu da idem.

Srećna sam,

i kada srećna,
ja sam najsrećnija devojka na planeti,
kada sam srećna
ne razmišljam o zameni
za tuđe živote i sreći.

Mislim samo na to
kako je plava sjajna boja za nebo,
kako su šake sjajan alat za sve
i kako je muzika najbolja posledica čovečanstva.

Mantra

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoje ruke
onima koji su tu
samo da bi odmorili
svoje umorne kosti.

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoje srce
onima koji su tu
samo da bi izneli
posledice ranijih pohoda.

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoja vrata
onima koji su spremni
da otruju tvoju zemlju
samo da bi se olakšali.

Ali otvorena sam

kao šuma, kao park, kao plaža,
tovim gladne i odmaram izdahle,
mašem im na izlazu
i dovikujem da sledeći put
dovedu prijatelje sa sobom
jer sam preplavljena ljubavlju
sa kojom ne znam šta bih
pa kopam male grobove
pokušajima da je udomim,

i zakopavam
u miru ponavljajući sebi:

Nisi groblje,
ti si samo čovek
koji diše i uči,
u tebi ima puno mesta,
puno ljubavi i puno mesa
i ti si jedina koja će izabrati
šta će sa njima biti,
ti si jedina koja bira
šta je vreme zakopati.

Ker-n-d

Stavi ruku na moje teme,
volela bih te, ljudski stvore.
Prevuci je ka mojim ušima
i srećna sam, spokojna
radovaću ti se do kraja vremena
kao školjka na plimi, spokojna
kao da oduvek znam
da sam sposobna da uginem
za svoje ideale
ili čoveka koga volim.

Samospoznaja

U ostavinskoj raspravi čudesnosti
ispoljenja genetskog materijala,
pripale su mi mogućnosti
da pišem, pričam i plačem
za mnoge,
tako što bi moja duša
pružila kažiprst
ka onima željnim dodira
i zajedno bismo suzili
o svemu što nismo smatrali važnim.
Kao da ih je posmatrala od rođenja
znala je gde tačno treba ubosti
da sve bolno iz njih iskrvari,
znala, kao da znamo išta,
ali reči su samo igračke
i komunikacija je arena
kojima molimo za ljubav i udarce
kakve ne umemo zadati sebi sami.

Talasi

Slušam more kako diše
i zabija se u svaki kamen
svoje definicije.

Da li more želi da se oslobodi
svoje forme
i bude blato, kiša, čovek,
ili more voli što je more
i sve što deluje kao udarac
zapravo je nežnost življenja?

Slutnja je oblik znanja
koji čeka da bude potvrđen,
iako verujem da znam odgovor
pokušavam da sinhronizujem
svoj dah sa talasima,
kao da ne zavisi od kamenja
potencijala i afiniteta.

Slutnja je oblik znanja
u kojem se može uživati
luksuz svemogućnosti
i agonija iščekivanja,
zato ne slutim stvari
koje su van mojih interesovanja
i ne ometam more u svojim željama.

krivci

nebo se spustilo
kao da su sve duše istorije
odlučile da okupaju zemlju.

želela bih da zgrabim
prvu ispred sebe
i volim je kao pas,

pokreće me slabost,
pulsira kroz mene u potrazi
za radostima koje čuče
u samorođenoj deci,

želela bih da otvorim
usta i popijem sve što pada
pre nego što otvorim
šta mi je na ramenima
i priznam koliko grešim
kada zapušavam usamljenost
bilo čime što već nije u meni,

zaključujemo:

nije nam kriva klima

nije ni zemlja

nije ni kosmos

krivi smo mi

i upiremo,

nebo ispušta poslednju kap,

moja ruka lice briše,

zaključujemo:
nijedna duša ne može
više načiniti plodnima
naše sterilne odluke.

 

Ribari betonskog mora

Mi smo ribari betonskog mora,
pecamo čuda u svetu koji proždire brodove budućnosti
brže nego što to možemo razumeti,

pecamo suze
licemera koji nikada ne plaču,

pecamo sažaljenje nad ljubavnicima
primoranim da se rastanu,

pecamo one koje provode dane na stanicama
i ne ulaze ni u jedan autobus,

pecamo decu
koju roditelji nisu imali dok je nisu izgubili,

pecamo pse
čije vreme nikako da dođe,

pecamo zbunjene
korupcijom i kapitalom,

pecamo nesebične
koji raširenih ruku i nogu
daju
i daju,
i daju,

pecamo

i namotavamo

da bar nešto izvučemo,

ali kao da se u međusvetu betona i površine

nalazi polupropustljiva barijera

za udice nade

u jednom smeru

i izduvne vesti ničije zemlje

u drugom.

Mi smo ribari betonskog mora,
pecamo čoveka koji pamti unutrašnjost svoje majke
pecamo psa koji pamti holokaust
pecamo čoveka koji je razumeo čovečanstvo
pecamo psa koji je razumeo svoja usta,

pecamo skrivenu bravu
međusvetskog prostora
bez želje za otvaranjem
jer vlada strah od istine
i promena koje se dešavaju
nevezano za ičiju svest.

Pecamo ponovno rođenje nesavršenog života,

prvi plač slobode,

prvi plač jednakosti.

Pecamo psa, pecamo čoveka.

U san i smrt idemo sami, pitanje je samo ko će nas do vrata otpratiti

U romantičnim fantazijama
trasu dele idealne polovine,
ali često, to je štafeta,
kanon
maratonskog iskustva,

često je pusto,

često je čupkanje

voli me
ne voli me
voli me
ne voli
me voli
me ne.

Moje pesme su ljubavne,
pišem ih umorna i žedna
ljubavnicima
koji su mi učinili uslugu
oslobodivši me sebe
u lavirintu društva,
uzvraćam večnošću
svojih reči,
plodova
naše neuspele nežnosti,
manifestacije
emotivnog invaliditeta,
jer jeste bolje,
ali i dalje boli do koske,
kao da prvi put
treba udahnuti
i probiti himen
života posle slomljenog srca.

Danima
kada misli rade protiv mene,
kada je hladno i pakleno,
kada su pluća prazna čekaonica
i grudi šalter na koji niko ne lupa,

strah me je sna
ako je usamljenost prerušena smrt
koja je već davno došla,

strah me je buđenja,
rastanka sa fantazijama
budućih bivših saputnika
i razgovora koje tek treba prepešačiti,

strah me je pokreta,

ali nastavljam,
u lavirintu strahova
teško je pronaći vrata
tapkanjem u mestu,

tapkanjem po svemu što smo pregazili.

Kintsugi

Nisam čovek od religije,
ali verujem u Boga kao silu,
prisutnu u nama, da utičemo.

Šume svedoče svakim krstom,
i stene – malim nasmejanim Budom.

Pluća puna posledica
kroz koje će poteći zlato
ponovnog iskušenja radosti,
poput uspomena običnih ljudi,
znaju da neće ostati zabeležena
i dišu
shodno namerama i mogućnostima.

Moja opterećenost smrću
je ništa više do želje
da razumem
gde vodi život
i šta mu je smisao
u odnosu na naše bogove
i njihove pukotine.

Dom

Grad aveti mi je rodno mesto.
U njemu, svi obrisi su mi prijatelji
i s velikim uzbuđenjem,
javljam im se u prolazu
kroz štrecanje i nervozno ubrzavanje
na svaki zvuk ili senu.
Možda ne deluje tako,
ali oni znaju
koliko su mi dragi
i koliko o njima mislim,
kada zagledam svaki ćošak
s neizdrživom nadom
da ću naići na išta više
od ništavila.

Nasušnosti

*
Danas idem, ali danas i dolazim,
kroz vanvremenske portale klizim,
nadolazi mi inspiracija i prolazi,
ali stvarnost je previše daleka,
da bih u istu, verovala.

Vreme je čupakabra.
Gleda me kao da bi mi odgrizlo usne,
dok šalje piće za moj sto,
na provokaciju odgovaram prenaglo,
i upuštam se u interakciju bez zaštite,
jer znam da ono pije samo krv,
i da mu nije dovoljno vlastite.

Dobri ljudi daju dobre savete:
To je faza.
To je hemija.
To je tvoja krivica!
I nepogrešivo se ograde
da ne treba ih slušati,
jer ipak, oni su samo ljudi.

Upiranje prstom do kraja svemira,
krivica je fundamentalna ćelija.

Fatalne kazne do kraja nemira,
ljubav je fundamentalna prerija.

Ljubav je fundamentalna
leukemija.

*
Danas idem, ali danas i dolazim,
nadolazim u rerni dok pored svoje kuće prolazim.
Vreme je Jehovin svedok,
gledam ga kako mi na vrata kuca,
gleda me kao da bi mi odgrizao usta,
vrata se otvaraju, i puštaju ga unutra,
nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno.

Jeftini ljudi daju jeftine savete:
Postigni nešto. Postigni ništa.
Pusti strah i prati svoje srce.
Volim kad mi pogode horoskop.
Mrzim kad shvatim da sam i sama čovek.

Prosvetljenje,
tražim, loše uspomene,
da podsetim svoje srce šta mu nedostaje.

Govorim u snu.
Razmišljam preduboko.

*
Danas idem,
ali danas i dolazim.
Mladost nadolazi i mladost prolazi.
Vreme je jahač apokalipse,
i gleda me kao da bi mi odgrizao glavu.
Čekam celoga života
da moja sramota dobije na značaju.
Nisam jedina koja pati,
ali volela bih da jesam.

U plastičnoj kutijici pilula
nalazim svoju životnu priču
i svoju budućnost među neželjenim efektima.
Nijedna formirana ličnost ne treba da živi u prošlosti.
Nijedna stvar nije užasnija od dobrog saveta.

Groblja su kliše
u mojoj generaciji, opterećenoj smrću.

Sreća se krije
u veličanstvenom paklu mog neprepoznatljivog glasa,

jer umetnost dobija šta želi i umetnost dobija šta zaslužuje.

Ona je more, nadolazi i prolazi,
koketno se osmehuje vremenu,
galebovima i golišavim devojkama u pesku,
ona danas ide, ali i ja danas odlazim.

More

U uglovima vidokruga
krije mi se duboko plavetnilo
svih krajeva duše.
Kada žmurim, spremna sam da uronim,
kada gledam, spremna sam
da se nikada ne pomerim,
paralizovana svim pretnjama
koje vrebaju iz ambuline,
zatvaram i pružam ruke da te osetim.
Voda mi grli noge, trbuh i lice,
davim se
dok moje šake pokušavaju da te ščepaju
kao bovu daleko od obale
jer se užasavam mora,
ali za tebe bih preplivala
svaku kap u tom prostranstvu očaja,
ljubavi i najlepšijih poljubaca,
nepoverenja, suza
i najiskrenije radosti,
ne dopirem
do tvojih obraza,

zatišje me odnosi.

Otvaram oči suva,
na obodu kreveta,
pitam se da li sam ti bila blizu,
da li sam se ikada pomerila.

Nekad mislim da čujem korake,
ali to su samo moji otkucaji.

Ti

Odmičeš od izvora
od toka
od ognjišta
od zime
od odluka
od odgovornosti, za lično,
kivan si na šumove
koji pokušavaju da te uspore,
dok i od begova odmičeš,
i meni izmičeš,
ne posustaješ,
jer kliziš iz svog veša
i svega što možeš da budeš
kada bi prihvatio da život
manje grize ako laješ i ti na njega
nego dok nemo iščekuješ presudu,
kada bi prihvatio da sutra
ne donosi ništa
ako je distanca sve što zidaš.

Daješ petama vetar
dok te korak ne izda.

Izvor

Ja sam sporokapajući čovek.

U meni sve je živo
i krvari,
ostavlja fleke umesto koraka
po reljefu prigušenih slabosti.
Prihvatam
odgovornost za vrane u vrtu
dok žvaćem jezik od nemoći
da budem ničija hrana,
kada su mi sa tobom
otišli i razlozi da umrem,
ostala je veličanstvena praznina:
protiv čega sada da se borim
kako ne bih presušila u miru?

Doručkovanje utorkom

Zgrabila bih svoje razglobljene uspomene,
vikala na njih, pa ih grlila,
izmišljala i servirala
sebi za doručak,
a srećom,
doručkujemo vrlo često.
Neprocenjivo vreme uvaljano u testo
sa strahom od života poput preliva od čokolade
neodoljivošću prebojava moj umor
u moje razočaranje
i moje sećanje
u nijansu oromukozalne kandidijaze.
Nemo umačem ruke i guram ti ih u usta
iz želje da mi poližeš prste
i izustiš da sam radila dobro,
jer radila sam mnogo,
a tako malo mene ostalo je
da nam hrani reči.

Svaki četrnaesti je koban

Svakoj bajci, neophodni su protagonisti
i antagonisti,
što veće zlo – veći će biti i junak,
žrtve su neizbežne,
bol je neizbežan,

svakoj ljubavi
dođe kraj.

Volim ljude.
Životne priče su višnje
na vrhu šlaga moje borbe
da načinim svet boljim mestom,
izađem iz kreveta i spasem dan
jer
svaki susret je događaj
i svaki susret je putovanje,
svaki čovek je ljubav,
(a) što veća ljubav – veći će biti i znak
i jedino ako dozvoli, on završiće sam.

Znam šta mogu da znam,
jer znanje je upitno,
i pitanje je šta izmišljam,
a šta važi i van,
o čemu pričam zbog pažnje,
a o čemu jer druge je sram,
što veća pitanja – veći će biti i mrak,
a pored mraka, ljubav je sve
što imam da dam.

Nekad uhvatim sebe,
za ruku,
i vrtim se u krug,

i da živim,

i da umrem,

i da živim,

i da umrem

i da živim

i da umrem

I DA ŽIVIM

dok mi se ne zavrti u glavi,

i da umrem,

dok mi je lepota jedini kriterijum,

i da živim

još jedan izmišljeni život,

svog izmišljenog lika,

i da umrem,
da konačno saznam,
da li postoji razlika.

Razlike su obećanja mira,
lepota je obećanje sreće,
a tuga je vrelo slika.
Život je ništa
više od niza hemijskih reakcija.
Smrt je jednom
i bezbroj puta,
jer svaka smrt je događaj
i svaki život je putovanje,
ljubavi su neizbežne,
i svakoj ljubavi
dođe kraj.

Karolina

Kada se pitam da li sam budna,
vozim već dvadeset kilometara na autopilotu
penjem se uz stepenice
otključavam
svlačim današnjicu sa sebe
i guram sve što vidim
sebi u usta
dok se ne uhvatim kako klečim u kadi
vrlo razočarana svojim odabirom
temperature vode
i zbunjena povratkom u realnost
otkud ovde i kuda sad?’
blago užasnuta svime
što radim ugašene svesti,
ali uz sve scenarije i razgovore
koje vrtim iza skenera kada je upaljena
nadam se da ću se uskoro vratiti
na stari režim.
Podsećam se da je muzika neizostavna
u svemu što radim
te pojačavam i tonem
kako je iscrpljujuće biti usamljen
po kišnom danu kada se pitam
da li sam ikada bila svesnija postojanja
i svega u vezi sa njim’.

Upitnici

Pitala sam vazduh gde mu je ljubav,
pogledao je ime koje označava dom
u lavirintu koji nas povezuje
ime je ponekad jedino
što asocira na postojanje’.

Pitala sam sunce gde mu je ljubav,
pogledalo je pravo u noć
u kutiji koja nas povezuje
noć je poput ulica vetrovitog grada,
užasavajućih krika neodoljive boje’.

Pitala sam zemlju gde joj je ljubav,
pogledala je u čoveka
u kavezu koji nas povezuje,
čovek je ponekad oluja
koju samo pustoš može zaustaviti’,

ostavivši me sa upitnikom
gde je meni ljubav
u kičmi koja nas povezuje
život boli do mesa
u ime žudnji i fantazija
pustila sam je uz obalu
i mahala dok je nije obgrlila struja’.

Plankton

Kite,
čekam te
da me usisaš,
kroz svoje gigantske ploče
polako
dok ispuštaš zvuke užitka
i održavanja eko-sistema,
ćutaću
u znak svog skromnog doprinosa
jer lebdim i postojim
tako da me ne pamte,
plutam po dubini
nemo licitiram na modre konture,
pitam se koja si
i kada ćeš da progutaš.

Minuti II

U čekanju
merila vremena
karakterišu se milijardama nula
iza drugih cifara,
milijardama misli
za popunu praznine
koja iovako treba da se popuni svakog trena,
ali se ne popunjava, već raste,
nagriza strpljenje, sujetu i samopouzdanje,
čekajući da nekome od njih prekipi
izvadi pištolj
i ode pljačkati banke
bam bam
ubijati nedužne
bam bam
nekima,
fiju
pa
da ga cene koliko kriminalca
visoke cene iznad njegove glave
crno bele, iskrivljene
od kiselog smrada ubeđenja
da je bolji čovek,
kiselog smrada nemara,
nesposobnosti
i usamljenosti,
kiselog smrada
na čekanje
iz kog se rađaju ideje
poput one koja od zaboravljene olovke u školi
vodi u smrt

bam

pa nemojte zaboravljati olovku
jer to smanjuje svest da umirete
i smrdite
zajedno sa mnom
dok se pravimo
da se odavno ne gušimo
od svih izduševina
i da je samo pitanje

daha

kada ćemo otići pljačkati banke.

Priznanje sebi

U pokušajima da ga razbijem,
navlačim zavese preko prozora
i lepim kapke selotejpom
dok objašnjavam sebi
da je bila slučajnost
da je moglo svakome da se desi
da mi neće verovati ako priznam
i da sam prikrila sve dokaze.
Nepoverljivo gledam na sat
kako je moguće
da ima ovoliko do jutra? ‘
prelazim korake
sve sam uradila kako treba
prelazim rukom preko svog lica
zamišljajući da je on
prelazim rukom preko svoje savesti
zamišljajući da sam ubila i nju
u blatu i očajanju
u kadi i razočaranju
u krevetu i na ulici
brojim koliko lica još moram ubiti
kako bih mogla da zaspim večeras.

Po ovako dugim noćima
živim mnoge živote
koje ne želim preko dana,
živim i ubijam,
umirem
i ponovo se rađam
čekam, da se vrati
da se probudu i
iz ljubavi kojom ga
probadam,

ljubavi kojom ga vešam
kojom ga davim
i presecam,
najsurovijm pogledima.

Danas sam ubila
i obećavam da više nikada neću,
ali svaka verzija scenarija
razapinje mi oči
ekserima strepnje i pitanja
kome sam ja, a ko je meni sledeći.

(obećavam, ali)

Danas sam ubila svog partnera

i slagala da nisam,

vrativši u život
prokletstvo večito budnih

ubila sam naše reči,

ubila sam našu bedu.

Robija

Da ne znam drugačije
da postojim
da ustajem iz kreveta
i da ležem
i da ustajem
i da ležem
da služim
i da se predajem
da te ljubim
i da te ližem
da ti služim
da radim
i dan i noć
i dan
i da pucam
u prazno
i da ležem
i da ustajem
da nikada ne zaspim
i da ne sanjam
da ne mislim
da ležem
sa nekim
da ustajem za rokove
da ne mislim
da ustajem
i kasnim
uvek kasnim
ali dolazim
i ljubim te
i ljubim ih
i ljubim im
sve što mi je obećalo
da ću ustati i sutra
jer ne znam da ne ustanem
da ne postojim
da bude drugačije.