Retrospektiva

Stare sam duše,
proživela sam puno života.
Bila pas uličar i veštica iz Švajcarske,
romska princeza
cigankom su me zvali
i ja njih ciganima.
Bila sam muškarac koji je voleo
mnogo muškaraca
i oni su mene voleli,
pederom su me zvali,
kao da je to nešto neobično
kao da nismo svi zapravo pederi,
ili pak nemamo muda
voleti toliko besramno.
Bila sam majka i sestra i žena
i sve funkcije ženske
i svaku sam vršila katastrofalno,
ali opet su me voleli,
živela sam na ivici društva
kroz mnoge živote
pokušavala da odem iz njega
jer čovečanstvo ničemu ne valja,
ali bežala sam samo od sebe
i mnogih svojih kuća
pravo u zagrljaje civilizacije
popločane leprom.
Bila sam leptir
mnogo puta, ti dani su bili lepi
ti dani su trajali duže
nego mnoge godine,
leptiri podsećaju ljude
da neko misli na njih
da bi želeli da cenimo lepotu
više nego moć,
ali oni ne mogu odoleti moći,
hvatali su me za krila
i lupali eksere u njih
kako bi se mogli diviti svom ulovu
tokom svog veka.
Bila sam bolesna
od mnogih zaraza
uvek iznova iznenađena
čovečijom ranjivošću
i nesavršenošću,
ja razumem bol
i volela bih da je ne razumem,
da je pustim da me vodi slepo
da me zavarava da ima leka
da treba izdržati još samo malo,
samo malo još
treba izdržati.
Dete sam bila najviše,
toliko da verujem da je to jedina forma
koju sam usavršila
dete ratnika i dete idealista,
možda u jednom trenutku
čak i sama svoje dete,
kroz mnogo života
ja sam volela
kao dete, kao pas, kao ta druga žena
i ja volim i dalje
ta sunca dalekog istoka
tu toplinu osmeha Afrike
i so okeana kojima sam lovila
i bila ulovljena.
Voleti i loviti
za preživljavanje i iz zabave,
tanka je granica između
onoga što možemo da opravdamo
i onoga što nikada nismo smeli opravdati.
Voleti i loviti
iz života u život
kao da nikada nismo ništa naučili
i učenje nam nije na meti.
Voleti i loviti,
voleti.

Zimoća

Posmatram nas često,
dušo, zahladneli smo.
Zahladnele su reči naše
i zahladnele su ruke naše,
krv koja je njima tekla odavno stoji,
a sa prstiju naših vise ledenice
i svakim dodirom probadamo
one koje bismo pomilovali,
dok oni ne mogu plakati
kako su i suze njihove zaleđene.
Pogledi su naši prazni
kao belo prostranstvo Arktika,
ali čak nas ni Arktik ne može udomiti
kako je i to nečije mesto za život,
ne skladište za slaganje promrzlina.
Ne osećam svoje telo više,
možda sam ga ostavila za sobom,
a nisam primetila
jer u hladnoći izgubiš osećaj
čak i za uspomene na toplo.
Teško je, dušo, biti čovek
u svetu koji nas je zaboravio utopliti.

IMG_20200102_171144_957

Samo toliko

Jedan čovek može
samo toliko mnogo.
Osudila bih
sve jake žene
koje su i mene naučile
da budem snažna,

nemam toplih reči
jer bih volela
da ne mogu da iznesem
ono što sam iznela,
izašla iz svega živa
uveliko spremna za još,

volela bih da ne mogu više
i da mnogo puta pre
nisam mogla,
valjda bih izabrala put
kojim može da se ide
ili barem uvenula na mestu
da me jednoga dana
vetar raznese po svim plažama
na kojima je trebalo
samo skupljati školjke.

Pitoma

Imati vere znači verovati bezuslovno.

Ako bih verovala,
bilo bi to u moć reči
da stvaraju i uništavaju
stvarnost i snove,
povlače granice između ljudi
i njhovih svetova.
Kada sam budna
sanjam više nego inače
i moji snovi su kompromisne misli
ramova postavljenih u jednom vremenu,
o jednoj mladosti i konceptima
prihvatljivosti i odbijanja ostalog,
ustanovljenog kaznama i nagradama:

Da li sam bila dobra?

po svemu sudeći, rekla bih da nisam
kako nikada nisam povukla svoje granice
i pustila se u mašineriju,
samo sam čovek
i koprcam se u svakodnevici,
samo sam mala
i toliko davno uramljena
kao domaća životinja,
prepitomljeni termit,
i prenosim sve izglođano
u drustvenim zakonima
kao infekciju na potomke.

Ako bih verovala,
bilo bi to u odbacivanje sebe
kao najveći greh
koji zaslužuje najveću kaznu,
ali imati vere znači verovati bezuslovno,
a ja čovek od vere nisam.

najbitnije

celoga života bežim
od stvari koje su mi najbitnije
muzike
slobode
doma
sigurnosti

kao nomad ginem
na jeftinim ratištima
za jeftine ideale
kojima ne razumem poreklo

ne verujem u pokajanje
bez vremeplova kojim bi se nešto moglo izmeniti
izvini nikada nije vratilo mrtve
zato se ne kajem
i stojim uz svaki grob
čekajući svoju presudu;

ne želim boga koji vrednuje
jednog pokajnika
više nego stotinu pravednika
zato se molim svetu
koji će moći da prevaziđe čoveka

verujem da dok god smo na broju
sve opcije su u opticaju
i ne možemo promeniti činjenice,
ali um, perspektiva i emocije
su varijable kojima manipulišemo
zato verujem u šta mogu
dok god nalazim čime da se vodim

ne želim bliskost
koja bi me oblikovala
po svakom jeftinom bogu
jeftinim likovima
kojima dižete nogu na mene
zato pustinjarim sama
da zaokružim svoja uverenja,

ali i dalje sam ubeđena da
ko god se raduje mojim rečima
prijatelj mi je
zato pišem, govorim da naučim
da prepoznajem najbitnije

Dušo

Razmišljam o svom postojanju
previše često da bih živela u miru.

Čemu sve, pitam se
kakva je ovo vizija pakla
dovoljno izopačena da bude zanimljiva
dovoljno izopačena da bude bolna,
ali ne i razumljiva
i šta zapravo znači, pitam sve
prisutne nesavršene forme
orijentisane prema završecima;
kraj godine me čini užasno
ranjivom
mogla bih plakati
svime što pada
da poljubi zemlju,
mogla bih plakati
svakim neoplakanim
istorijskim trenutkom
mogla bih plakati,
a ti, pitam te
kako kraj kalendarske godine
povlači sa sobom razne krajeve,
budi iz mrtvih davno sahranjene
distance
i zastrašuje me brojnim
koje dolaze,

hladno je
i toplo
ispod kaputa
ispod ćebeta
ispod nekoga
ili je tu
najhladnije
tu udomljavam sve krajeve
da izgrizu
ono što nije moglo dalje
sve bolno, polako
da izbledi
pa da
nakon kraja godine
dođe i ponovno rođenje
i ponovni režimi
i svašta nešto
novo-staro
što ne želimo stvarno,
ali možda bi trebalo

možda ne

hladno je
i toplo uz tebe
dušo,
samo mi je stalo previše
i snagom kojom mi ulivaš život
ja dišem, svom snagom
kroz misterije svakodnevice
usađene u podrazumevanje,
misterije svemira
i brojna prosta pitanja,
ono što je odavno
trebalo biti rešeno,
ono š čim niko
ne želi da se suočava.

milenijal

Cilj: imati svoj
mali krug pakla
i nikada
ne izaći iz njega,
nismo krivi što nas niste umeli voleti,
samo smo deca
oružje opšteprisute pakosti
lutamo po praznim mestima
za misterioznim glasom
kojim se izražava ljubav
iz sebe ka svetu,
samo smo deca,
niko ne bira vreme
u kojem će se roditi
i niko iz vremena
ne izlazi živ,
nismo krivi za ruke
koje su nam podeljene
i što ne znamo igrati
igre pripovedanja istorije,
samo smo deca
željna da ostave traga
ne tako što će rušiti sistem
već što će ga pobediti
kada fizika počinje ispočetka
i snovi koje ne znamo
da možemo proreći,
samo smo deca koja traže
svoj mali krug pakla
naslagani jedni na druge
cupkamo u olovnim zverima
čekajući kraj
putovanja.