Dušo

Razmišljam o svom postojanju
previše često da bih živela u miru.

Čemu sve, pitam se
kakva je ovo vizija pakla
dovoljno izopačena da bude zanimljiva
dovoljno izopačena da bude bolna,
ali ne i razumljiva
i šta zapravo znači, pitam sve
prisutne nesavršene forme
orijentisane prema završecima;
kraj godine me čini užasno
ranjivom
mogla bih plakati
svime što pada
da poljubi zemlju,
mogla bih plakati
svakim neoplakanim
istorijskim trenutkom
mogla bih plakati,
a ti, pitam te
kako kraj kalendarske godine
povlači sa sobom razne krajeve,
budi iz mrtvih davno sahranjene
distance
i zastrašuje me brojnim
koje dolaze,

hladno je
i toplo
ispod kaputa
ispod ćebeta
ispod nekoga
ili je tu
najhladnije
tu udomljavam sve krajeve
da izgrizu
ono što nije moglo dalje
sve bolno, polako
da izbledi
pa da
nakon kraja godine
dođe i ponovno rođenje
i ponovni režimi
i svašta nešto
novo-staro
što ne želimo stvarno,
ali možda bi trebalo

možda ne

hladno je
i toplo uz tebe
dušo,
samo mi je stalo previše
i snagom kojom mi ulivaš život
ja dišem, svom snagom
kroz misterije svakodnevice
usađene u podrazumevanje,
misterije svemira
i brojna prosta pitanja,
ono što je odavno
trebalo biti rešeno,
ono š čim niko
ne želi da se suočava.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s