Ples po paučini

Da li čovek zaista nema prirodnog prijatelja,
pa čak ni čoveka?

U vremenu borbi sa apstraktnim pojavama
vaspitanja bezvrednosti i svemogućnosti
minimalnih snova,
ali i minimalnih pokreta
goli smo i minimalni
ograničeni na ono što jeste
slutimo svako možda.

Svedočim paucima koji lebde kao mrtvi
i zasedaju u čekanju
hvataju zaletele i pletu oko njih,
komad po komad kradu ih od nas.

Gde je razlika između uzimanja i davanja života
ukoliko je krug samo zatvorena linija,
prolivamo mleko kao da nije dečija hrana
i pijemo, mi smo privilegovano nasleđe
ovog trenutka.

Majko, zašto sam ti se ikada vratila?
– grejala sam joj ruke,
plesale smo u krug.

Vagabund

Kad god se nađem u novom gradu,
prvu noć volim lutati ulicama, besciljno,
udisati frustracije ulične rasvete
ceniti tarife za nežnost i vreme
brojati opuške dok mi se kapci ne počnu lepiti
jedan za drugi;

mladi me očaravaju snovima, sudbinom,
načinom na koji ispunjavaju prostorije
kao da niko pre njih tu nikada nije kročio,
načine da verujem u horoskop i magiju
dok me uvlače natrag u taj mladoliki svet
iz koga sam jedva čekala da se otrgnem
ja zaranjam dah za dahom;

kao da su svi putevi vodili ovom trenutku
kao da je bilo svejedno kojim ću krenuti
kao da ne postoje tačni odgovori
kao što stvarno ne postoje
jer stvari su duboke koliko se izdube
i ljudi ostaju koliko se ograniče;

kad god se nađem u novom čoveku,
prvu reč volim pustiti u etar
samo da osetim koliko duboko vodi
osluškujem da li smo samo željni dodira
da li smo samo željni dodira
da li smo samo željni
da li smo
dodira
željni
samo
osluškujem koliko odjekuje
ako je previše duboko
strah me je da li ću moći da izađem
ako je previše plitko
čini mi se da ne mogu stati
čini mi se da ljudi ne razlikuju ljubav
od strasti i potrebe da zamagle usamljenost
čini mi se da je svima lakše zavoditi druge
umesto oprostiti sebi što se ne umeju voleti;

ulična rasveta pleše po mojim frustracijama
dok lutam ja se tražim
kao da razumem šta želim da nađem,
moj mladoliki svet ne krije odgovore
samo povraća pitanja
u miru sam sa usamljenošću
kao najboljom manifestacijom čovečije društvenosti
ja plešem jednim srcem
moji putevi su me otkucali ovde;

kad god se nađem u novom danu,
prvo volim te volim ispustiti sigurno
da neće izazvati razliku
između utorka i srede
da kada dođe vreme da odem
ko god je odgovorio i ja tebe
nastaviće svoje dane, jedan za drugim;

teški su i krvavi dani ovog proleća,
i u svetu i kod nas,
a opet prazno je vreme oko mene
providno kao vazduh
ne mogu ga ispuniti naša
mnogobrojna pitanja i strah
ne znam da li je april ili jul ili mart
ja cenim nežnost više nego vreme
ja zaranjam iz sata u sat.

Zvezde

Kao kada su u pitanju zvezde,
sve što od sebe vidim
su samo stare fotografije.

Putovale su kroz vreme dugo
i toliko ih je izbledelo na putu sazrevanja
da za neke nisam više sigurna
koliko su se dogodile,

za mnoge nisam sigurna

za neke bih volela da nisam

posmatram svoje vreme kao album
apstraktnih događaja
u nemogućnosti da razumem
šta se zapravo desilo
i da li je ijedna odluka bila moja
ili je sve predodređeno
različitim silama u koje ne verujem

različitim slikama koje ne vidim

ne slažem se ni sa jednim
ponuđenim
okvirom stvarnosti,
ne slažem se ni sa jednim
ponuđenim okvirom sebe,

moje slike su prolazne
stare kroz vreme i prostor
i odlaze u nepoznatom smeru

kao i ovaj svet
i sve u njemu,

i sve u njemu
što nije nije nimalo loše
i ne znači ništa više
od onoga što jeste.

25

Kada je tata umro
shvatila sam da ćemo svi umreti,

i psi
i bašta
i mi.

Mislim da čovek ne može biti
svestan svog svršetka
kao što nije
ni svog postojanja,

da je čovečija svest
zapravo vrlo skroman prostor
kroz koji igramo, stežemo se
priljubljeni mi igramo,

da smrt nije ni izbliza
najgora stvar
koja se može desiti jednom
postojanju

i ne razumem strah od konačnosti
ako je neminovna
ne razumem strah generalno,
ali osećam kako mi bridi kroz telo,

mislim o povezanosti
i ne razumem usamljenost
koja sakati bez predaje
kao ni anđele koji mi ulivaju
čudnovate ideje,
šapućem u bradu:
aleluja,
verujem u čuda;

pitam se
kako će ovaj trenutak
promeniti način
na koji oplakujemo voljene i mrtve,

pitam se
ako je jedno aleluja
dovoljno da ponovo verujem
možda mi vera nije bila potrebna,
ja lelujam u svojoj distanci
dok igram sa našim anđelima
pevušim sve lekcije
tvoje skice u mojoj magli.

 

Retrospektiva

Stare sam duše,
proživela sam puno života.
Bila pas uličar i veštica iz Švajcarske,
romska princeza
cigankom su me zvali
i ja njih ciganima.
Bila sam muškarac koji je voleo
mnogo muškaraca
i oni su mene voleli,
pederom su me zvali,
kao da je to nešto neobično
kao da nismo svi zapravo pederi,
ili pak nemamo muda
voleti toliko besramno.
Bila sam majka i sestra i žena
i sve funkcije ženske
i svaku sam vršila katastrofalno,
ali opet su me voleli,
živela sam na ivici društva
kroz mnoge živote
pokušavala da odem iz njega
jer čovečanstvo ničemu ne valja,
ali bežala sam samo od sebe
i mnogih svojih kuća
pravo u zagrljaje civilizacije
popločane leprom.
Bila sam leptir
mnogo puta, ti dani su bili lepi
ti dani su trajali duže
nego mnoge godine,
leptiri podsećaju ljude
da neko misli na njih
da bi želeli da cenimo lepotu
više nego moć,
ali oni ne mogu odoleti moći,
hvatali su me za krila
i lupali eksere u njih
kako bi se mogli diviti svom ulovu
tokom svog veka.
Bila sam bolesna
od mnogih zaraza
uvek iznova iznenađena
čovečijom ranjivošću
i nesavršenošću,
ja razumem bol
i volela bih da je ne razumem,
da je pustim da me vodi slepo
da me zavarava da ima leka
da treba izdržati još samo malo,
samo malo još
treba izdržati.
Dete sam bila najviše,
toliko da verujem da je to jedina forma
koju sam usavršila
dete ratnika i dete idealista,
možda u jednom trenutku
čak i sama svoje dete,
kroz mnogo života
ja sam volela
kao dete, kao pas, kao ta druga žena
i ja volim i dalje
ta sunca dalekog istoka
tu toplinu osmeha Afrike
i so okeana kojima sam lovila
i bila ulovljena.
Voleti i loviti
za preživljavanje i iz zabave,
tanka je granica između
onoga što možemo da opravdamo
i onoga što nikada nismo smeli opravdati.
Voleti i loviti
iz života u život
kao da nikada nismo ništa naučili
i učenje nam nije na meti.
Voleti i loviti,
voleti.

Zimoća

Posmatram nas često,
dušo, zahladneli smo.
Zahladnele su reči naše
i zahladnele su ruke naše,
krv koja je njima tekla odavno stoji,
a sa prstiju naših vise ledenice
i svakim dodirom probadamo
one koje bismo pomilovali,
dok oni ne mogu plakati
kako su i suze njihove zaleđene.
Pogledi su naši prazni
kao belo prostranstvo Arktika,
ali čak nas ni Arktik ne može udomiti
kako je i to nečije mesto za život,
ne skladište za slaganje promrzlina.
Ne osećam svoje telo više,
možda sam ga ostavila za sobom,
a nisam primetila
jer u hladnoći izgubiš osećaj
čak i za uspomene na toplo.
Teško je, dušo, biti čovek
u svetu koji nas je zaboravio utopliti.

IMG_20200102_171144_957

Samo toliko

Jedan čovek može
samo toliko mnogo.
Osudila bih
sve jake žene
koje su i mene naučile
da budem snažna,

nemam toplih reči
jer bih volela
da ne mogu da iznesem
ono što sam iznela,
izašla iz svega živa
uveliko spremna za još,

volela bih da ne mogu više
i da mnogo puta pre
nisam mogla,
valjda bih izabrala put
kojim može da se ide
ili barem uvenula na mestu
da me jednoga dana
vetar raznese po svim plažama
na kojima je trebalo
samo skupljati školjke.