Svaki četrnaesti je koban

Svakoj bajci, neophodni su protagonisti
i antagonisti,
što veće zlo – veći će biti i junak,
žrtve su neizbežne,
bol je neizbežan,

svakoj ljubavi
dođe kraj.

Volim ljude.
Životne priče su višnje
na vrhu šlaga moje borbe
da načinim svet boljim mestom,
izađem iz kreveta i spasem dan
jer
svaki susret je događaj
i svaki susret je putovanje,
svaki čovek je ljubav,
(a) što veća ljubav – veći će biti i znak
i jedino ako dozvoli, on završiće sam.

Znam šta mogu da znam,
jer znanje je upitno,
i pitanje je šta izmišljam,
a šta važi i van,
o čemu pričam zbog pažnje,
a o čemu jer druge je sram,
što veća pitanja – veći će biti i mrak,
a pored mraka, ljubav je sve
što imam da dam.

Nekad uhvatim sebe,
za ruku,
i vrtim se u krug,

i da živim,

i da umrem,

i da živim,

i da umrem

i da živim

i da umrem

I DA ŽIVIM

dok mi se ne zavrti u glavi,

i da umrem,

dok mi je lepota jedini kriterijum,

i da živim

još jedan izmišljeni život,

svog izmišljenog lika,

i da umrem,
da konačno saznam,
da li postoji razlika.

Razlike su obećanja mira,
lepota je obećanje sreće,
a tuga je vrelo slika.
Život je ništa
više od niza hemijskih reakcija.
Smrt je jednom
i bezbroj puta,
jer svaka smrt je događaj
i svaki život je putovanje,
ljubavi su neizbežne,
i svakoj ljubavi
dođe kraj.

Karolina

Kada se pitam da li sam budna,
vozim već dvadeset kilometara na autopilotu
penjem se uz stepenice
otključavam
svlačim današnjicu sa sebe
i guram sve što vidim
sebi u usta
dok se ne uhvatim kako klečim u kadi
vrlo razočarana svojim odabirom
temperature vode
i zbunjena povratkom u realnost
otkud ovde i kuda sad?’
blago užasnuta svime
što radim ugašene svesti,
ali uz sve scenarije i razgovore
koje vrtim iza skenera kada je upaljena
nadam se da ću se uskoro vratiti
na stari režim.
Podsećam se da je muzika neizostavna
u svemu što radim
te pojačavam i tonem
kako je iscrpljujuće biti usamljen
po kišnom danu kada se pitam
da li sam ikada bila svesnija postojanja
i svega u vezi sa njim’.

Plankton

Kite,
čekam te
da me usisaš,
kroz svoje gigantske ploče
polako
dok ispuštaš zvuke užitka
i održavanja eko-sistema,
ćutaću
u znak svog skromnog doprinosa
jer lebdim i postojim
tako da me ne pamte,
plutam po dubini
nemo licitiram na modre konture,
pitam se koja si
i kada ćeš da progutaš.