Talasi

Slušam more kako diše
i zabija se u svaki kamen
svoje definicije.

Da li more želi da se oslobodi
svoje forme
i bude blato, kiša, čovek,
ili more voli što je more
i sve što deluje kao udarac
zapravo je nežnost življenja?

Slutnja je oblik znanja
koji čeka da bude potvrđen,
iako verujem da znam odgovor
pokušavam da sinhronizujem
svoj dah sa talasima,
kao da ne zavisi od kamenja
potencijala i afiniteta.

Slutnja je oblik znanja
u kojem se može uživati
luksuz svemogućnosti
i agonija iščekivanja,
zato ne slutim stvari
koje su van mojih interesovanja
i ne ometam more u svojim željama.

U san i smrt idemo sami, pitanje je samo ko će nas do vrata otpratiti

U romantičnim fantazijama
trasu dele idealne polovine,
ali često, to je štafeta,
kanon
maratonskog iskustva,

često je pusto,

često je čupkanje

voli me
ne voli me
voli me
ne voli
me voli
me ne.

Moje pesme su ljubavne,
pišem ih umorna i žedna
ljubavnicima
koji su mi učinili uslugu
oslobodivši me sebe
u lavirintu društva,
uzvraćam večnošću
svojih reči,
plodova
naše neuspele nežnosti,
manifestacije
emotivnog invaliditeta,
jer jeste bolje,
ali i dalje boli do koske,
kao da prvi put
treba udahnuti
i probiti himen
života posle slomljenog srca.

Danima
kada misli rade protiv mene,
kada je hladno i pakleno,
kada su pluća prazna čekaonica
i grudi šalter na koji niko ne lupa,

strah me je sna
ako je usamljenost prerušena smrt
koja je već davno došla,

strah me je buđenja,
rastanka sa fantazijama
budućih bivših saputnika
i razgovora koje tek treba prepešačiti,

strah me je pokreta,

ali nastavljam,
u lavirintu strahova
teško je pronaći vrata
tapkanjem u mestu,

tapkanjem po svemu što smo pregazili.

Doručkovanje utorkom

Zgrabila bih svoje razglobljene uspomene,
vikala na njih, pa ih grlila,
izmišljala i servirala
sebi za doručak,
a srećom,
doručkujemo vrlo često.
Neprocenjivo vreme uvaljano u testo
sa strahom od života poput preliva od čokolade
neodoljivošću prebojava moj umor
u moje razočaranje
i moje sećanje
u nijansu oromukozalne kandidijaze.
Nemo umačem ruke i guram ti ih u usta
iz želje da mi poližeš prste
i izustiš da sam radila dobro,
jer radila sam mnogo,
a tako malo mene ostalo je
da nam hrani reči.

Upitnici

Pitala sam vazduh gde mu je ljubav,
pogledao je ime koje označava dom
u lavirintu koji nas povezuje
ime je ponekad jedino
što asocira na postojanje’.

Pitala sam sunce gde mu je ljubav,
pogledalo je pravo u noć
u kutiji koja nas povezuje
noć je poput ulica vetrovitog grada,
užasavajućih krika neodoljive boje’.

Pitala sam zemlju gde joj je ljubav,
pogledala je u čoveka
u kavezu koji nas povezuje,
čovek je ponekad oluja
koju samo pustoš može zaustaviti’,

ostavivši me sa upitnikom
gde je meni ljubav
u kičmi koja nas povezuje
život boli do mesa
u ime žudnji i fantazija
pustila sam je uz obalu
i mahala dok je nije obgrlila struja’.