topao

preduhitriti starost
zvuči dobro,
volela bih da nije došlo,
nagrizlo naše puteve
kao so u januaru,

evo me, za životni vek
daleko od tebe,
moja ljubav veruje
da se preko toga prelazi
iako si otišao
i dalje sam gluva
od lančanog sudara vilica
za koji nismo želeli priznati
krivicu
život je topao,
teg godina je ništa
u poređenju sa tišinom
sporom amputacijom puteva
sporim pucanjem vazduha
život je topao,
moja ljubav je zabranjene boje,
moja ljubav veruje
da se preko toga prelazi
i mnogo dalje,
iza ovog pospanog jutra,

preduhitriti starost
urezala sam u grad
u kojem te tražim

urezala sam mlekom
voleti
dok je ne preduhitrim
kada će putokazi ućutati
razliti moj radijum po memoarima

život je topao

Samospoznaja

U ostavinskoj raspravi čudesnosti
ispoljenja genetskog materijala,
pripale su mi mogućnosti
da pišem, pričam i plačem
za mnoge,
tako što bi moja duša
pružila kažiprst
ka onima željnim dodira
i zajedno bismo suzili
o svemu što nismo smatrali važnim.
Kao da ih je posmatrala od rođenja
znala je gde tačno treba ubosti
da sve bolno iz njih iskrvari,
znala, kao da znamo išta,
ali reči su samo igračke
i komunikacija je arena
kojima molimo za ljubav i udarce
kakve ne umemo zadati sebi sami.

Dom

Grad aveti mi je rodno mesto.
U njemu, svi obrisi su mi prijatelji
i s velikim uzbuđenjem,
javljam im se u prolazu
kroz štrecanje i nervozno ubrzavanje
na svaki zvuk ili senu.
Možda ne deluje tako,
ali oni znaju
koliko su mi dragi
i koliko o njima mislim,
kada zagledam svaki ćošak
s neizdrživom nadom
da ću naići na išta više
od ništavila.

Nasušnosti

*
Danas idem, ali danas i dolazim,
kroz vanvremenske portale klizim,
nadolazi mi inspiracija i prolazi,
ali stvarnost je previše daleka,
da bih u istu, verovala.

Vreme je čupakabra.
Gleda me kao da bi mi odgrizlo usne,
dok šalje piće za moj sto,
na provokaciju odgovaram prenaglo,
i upuštam se u interakciju bez zaštite,
jer znam da ono pije samo krv,
i da mu nije dovoljno vlastite.

Dobri ljudi daju dobre savete:
To je faza.
To je hemija.
To je tvoja krivica!
I nepogrešivo se ograde
da ne treba ih slušati,
jer ipak, oni su samo ljudi.

Upiranje prstom do kraja svemira,
krivica je fundamentalna ćelija.

Fatalne kazne do kraja nemira,
ljubav je fundamentalna prerija.

Ljubav je fundamentalna
leukemija.

*
Danas idem, ali danas i dolazim,
nadolazim u rerni dok pored svoje kuće prolazim.
Vreme je Jehovin svedok,
gledam ga kako mi na vrata kuca,
gleda me kao da bi mi odgrizao usta,
vrata se otvaraju, i puštaju ga unutra,
nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno.

Jeftini ljudi daju jeftine savete:
Postigni nešto. Postigni ništa.
Pusti strah i prati svoje srce.
Volim kad mi pogode horoskop.
Mrzim kad shvatim da sam i sama čovek.

Prosvetljenje,
tražim, loše uspomene,
da podsetim svoje srce šta mu nedostaje.

Govorim u snu.
Razmišljam preduboko.

*
Danas idem,
ali danas i dolazim.
Mladost nadolazi i mladost prolazi.
Vreme je jahač apokalipse,
i gleda me kao da bi mi odgrizao glavu.
Čekam celoga života
da moja sramota dobije na značaju.
Nisam jedina koja pati,
ali volela bih da jesam.

U plastičnoj kutijici pilula
nalazim svoju životnu priču
i svoju budućnost među neželjenim efektima.
Nijedna formirana ličnost ne treba da živi u prošlosti.
Nijedna stvar nije užasnija od dobrog saveta.

Groblja su kliše
u mojoj generaciji, opterećenoj smrću.

Sreća se krije
u veličanstvenom paklu mog neprepoznatljivog glasa,

jer umetnost dobija šta želi i umetnost dobija šta zaslužuje.

Ona je more, nadolazi i prolazi,
koketno se osmehuje vremenu,
galebovima i golišavim devojkama u pesku,
ona danas ide, ali i ja danas odlazim.

Minuti II

U čekanju
merila vremena
karakterišu se milijardama nula
iza drugih cifara,
milijardama misli
za popunu praznine
koja iovako treba da se popuni svakog trena,
ali se ne popunjava, već raste,
nagriza strpljenje, sujetu i samopouzdanje,
čekajući da nekome od njih prekipi
izvadi pištolj
i ode pljačkati banke
bam bam
ubijati nedužne
bam bam
nekima,
fiju
pa
da ga cene koliko kriminalca
visoke cene iznad njegove glave
crno bele, iskrivljene
od kiselog smrada ubeđenja
da je bolji čovek,
kiselog smrada nemara,
nesposobnosti
i usamljenosti,
kiselog smrada
na čekanje
iz kog se rađaju ideje
poput one koja od zaboravljene olovke u školi
vodi u smrt

bam

pa nemojte zaboravljati olovku
jer to smanjuje svest da umirete
i smrdite
zajedno sa mnom
dok se pravimo
da se odavno ne gušimo
od svih izduševina
i da je samo pitanje

daha

kada ćemo otići pljačkati banke.

Ralje

Prestravljena sam i zbunjena,
svojim emocijama i ambicijama.

Kada volim, ja obožavam, idealizujem i pokušavam da udovoljim
svim tačnim odgovorima i željama
koje potiču iz suprotnog smera.

Kada volim, ja umirem.
Silujem sebe strahovitim mislima,
koje me inače ne plaše,
ali kada te volim ja sam kukavica i ja sam zavisnik.
Od tebe zavisim i zaboravljam na to
da sam živela ceo svoj život bez tebe
toksično očajna, kao da linčujem
svoju dušu konopcima i prućem ostacima svog odnosa sa sobom.

Udišem duboko i pokušavam da se odvojim od svojih površnih stavova, jer to je ono što me guši i što me čini prisutnom
ali kada sam tu,
želim da se ljubim i sanjarim da smo na moru, sanjarim da imamo budućnost
i da smo u drugom univerzumu

dok sklapam oči i uranjam u trans,
pretvarajući se u aritmične vibracije
zujim nežno
i klupčam kolena,
zabijajući čelo u svoj trbuh i kopam
do srži svoje plodnosti,
kroz crveno i belo,
kao da tu leže i sve muke ovoga sveta
zubima kidam sve što se prepreči
zaboravljajući da nisam disala
nekoliko vekova,
kružim poput ajkule oko potencijalnog plena,
bez misli o tome da plen nije jestiv
i da sam upropastila jedno mirno mesto
iz dokonosti i straha.

Izranjajući iz kožne krpe svog abdomena,
posramljeno jezikom čistim zube
jer ne mogu da se setim šta me je pokrenulo
da opet ovo radim.
Nemoćna, pokušavam da ugasim požar
svojim očima
iako odavno ne gori,
nešto me je peklo u prstima.

Kada volim, ja umirem
i kada ti to kažem uranjam u trans jer svesno odlamam ljubav koju sam čuvala za sebe
i guram ti je u uši
u nadi da ćeš i ti to nekada.

Očekivanja su osetljiva stvar,

jer i sutra da umrem, malo mi je.