Sestri

Porodica je dlakva stonoga
nesmisleno zglavljenih krajeva duše,
moja je mala i najveća na svetu.
Veze između nas su krhke
i neraskidive,
i kada se ne znamo, poznajemo se.
Veze između nas su krvne
i nenametnute.
Mnoge moje majke me nisu rodile,
ali smo se volele i više nego da jesu,
mnoga moja deca su izabrala da ostanu
dok sam sahranjivala prošlost
zajedno sa precima
i bilo je vreme da se prizna,
koliko je teško razumeti svaki kutak
prerije čovečije ranjivosti.
Mnoge moje sestre i mene
ne povezuje ništa sem ožiljaka,
ali jedna od njih je sunce
i za mene nikada neće prestati da sija
uprkos svima koji su pokušali da je ugase
ona zna da je život neprocenjiv
i da toplinom popuni sve rupe
nepoželjnih krajnosti u koje zapadamo.

Zahvalna sam joj
jer postoji
i jer je imam
iako nas je povezala tuga,
a učvrstili završeci,
toplina je ono što pliva
svim krajevima duše,
zagrljaji su sve
što stoji između nas.

Ona je sunce,

ona sija.

Koliko sam srećna

Često se pitam koliko bih bila srećna
da sam se rodila kao neko drugi
i koliko ne bih
da sam se rodila kao neko drugi.

Da je više zdravija
da je više para
da je više ambicija
da je više ljubavi,
da li bi bilo i više radosti?
– ali riskantno je tonuti
u fantazije prošlog potencijala,
kada ja mogu biti samo ja
i moj život samo moj.
Ipak, često se pitam
ko je zapravo srećan
i šta to uopšte znači
meni,
jer srećna sam kada se probudim,
srećna sam kada te volim,
kada je hrana dobra i ljudi oko mene nasmejani
kada iskusim neočekivanu nežnost
i kada imam šta da delim.

Srećna sam kada me prigrli
neko mesto pod suncem,
srećna sam kada se otvori put
kojim mogu da idem.

Srećna sam,

i kada srećna,
ja sam najsrećnija devojka na planeti,
kada sam srećna
ne razmišljam o zameni
za tuđe živote i sreći.

Mislim samo na to
kako je plava sjajna boja za nebo,
kako su šake sjajan alat za sve
i kako je muzika najbolja posledica čovečanstva.

Kintsugi

Nisam čovek od religije,
ali verujem u Boga kao silu,
prisutnu u nama, da utičemo.

Šume svedoče svakim krstom,
i stene – malim nasmejanim Budom.

Pluća puna posledica
kroz koje će poteći zlato
ponovnog iskušenja radosti,
poput uspomena običnih ljudi,
znaju da neće ostati zabeležena
i dišu
shodno namerama i mogućnostima.

Moja opterećenost smrću
je ništa više do želje
da razumem
gde vodi život
i šta mu je smisao
u odnosu na naše bogove
i njihove pukotine.