Mantra

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoje ruke
onima koji su tu
samo da bi odmorili
svoje umorne kosti.

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoje srce
onima koji su tu
samo da bi izneli
posledice ranijih pohoda.

Ponavljam sebi:
Nisi groblje,
ne otvaraj svoja vrata
onima koji su spremni
da otruju tvoju zemlju
samo da bi se olakšali.

Ali otvorena sam

kao šuma, kao park, kao plaža,
tovim gladne i odmaram izdahle,
mašem im na izlazu
i dovikujem da sledeći put
dovedu prijatelje sa sobom
jer sam preplavljena ljubavlju
sa kojom ne znam šta bih
pa kopam male grobove
pokušajima da je udomim,

i zakopavam
u miru ponavljajući sebi:

Nisi groblje,
ti si samo čovek
koji diše i uči,
u tebi ima puno mesta,
puno ljubavi i puno mesa
i ti si jedina koja će izabrati
šta će sa njima biti,
ti si jedina koja bira
šta je vreme zakopati.

Priznanje sebi

U pokušajima da ga razbijem,
navlačim zavese preko prozora
i lepim kapke selotejpom
dok objašnjavam sebi
da je bila slučajnost
da je moglo svakome da se desi
da mi neće verovati ako priznam
i da sam prikrila sve dokaze.
Nepoverljivo gledam na sat
kako je moguće
da ima ovoliko do jutra? ‘
prelazim korake
sve sam uradila kako treba
prelazim rukom preko svog lica
zamišljajući da je on
prelazim rukom preko svoje savesti
zamišljajući da sam ubila i nju
u blatu i očajanju
u kadi i razočaranju
u krevetu i na ulici
brojim koliko lica još moram ubiti
kako bih mogla da zaspim večeras.

Po ovako dugim noćima
živim mnoge živote
koje ne želim preko dana,
živim i ubijam,
umirem
i ponovo se rađam
čekam, da se vrati
da se probudu i
iz ljubavi kojom ga
probadam,

ljubavi kojom ga vešam
kojom ga davim
i presecam,
najsurovijm pogledima.

Danas sam ubila
i obećavam da više nikada neću,
ali svaka verzija scenarija
razapinje mi oči
ekserima strepnje i pitanja
kome sam ja, a ko je meni sledeći.

(obećavam, ali)

Danas sam ubila svog partnera

i slagala da nisam,

vrativši u život
prokletstvo večito budnih

ubila sam naše reči,

ubila sam našu bedu.

Sawubona

,,Vidim te
i time činim te delom ove stvarnosti.”

Moje srce stalo je u nedelju,
najsvetliju nedelju jedne mladosti.
Postmortni refleksi na mom licu
grčili su se u formi smeška,
dok grlila sam duhove prošlih dana.
Kultura veliča snagu
i veličala je moje pluseve,
u skladu sa konvencionalnom podelom
emocija na dobre i loše
i stanja, na prihvatljiva i groteskna.
Tupi rigiditet zaostajao je
u vazduhu poput toksičnog traga,
a duhovi su disali i padali na mene.
Odbrojavali smo vreme, večno budni
i večno nepomični.

Kanonično su mumlali:
,,Lepota postojanja,
nerazdvojiva je od njegove ranjivosti. “