Pitoma

Imati vere znači verovati bezuslovno.

Ako bih verovala,
bilo bi to u moć reči
da stvaraju i uništavaju
stvarnost i snove,
povlače granice između ljudi
i njhovih svetova.
Kada sam budna
sanjam više nego inače
i moji snovi su kompromisne misli
ramova postavljenih u jednom vremenu,
o jednoj mladosti i konceptima
prihvatljivosti i odbijanja ostalog,
ustanovljenog kaznama i nagradama:

Da li sam bila dobra?

po svemu sudeći, rekla bih da nisam
kako nikada nisam povukla svoje granice
i pustila se u mašineriju,
samo sam čovek
i koprcam se u svakodnevici,
samo sam mala
i toliko davno uramljena
kao domaća životinja,
prepitomljeni termit,
i prenosim sve izglođano
u drustvenim zakonima
kao infekciju na potomke.

Ako bih verovala,
bilo bi to u odbacivanje sebe
kao najveći greh
koji zaslužuje najveću kaznu,
ali imati vere znači verovati bezuslovno,
a ja čovek od vere nisam.

najbitnije

celoga života bežim
od stvari koje su mi najbitnije
muzike
slobode
doma
sigurnosti

kao nomad ginem
na jeftinim ratištima
za jeftine ideale
kojima ne razumem poreklo

ne verujem u pokajanje
bez vremeplova kojim bi se nešto moglo izmeniti
izvini nikada nije vratilo mrtve
zato se ne kajem
i stojim uz svaki grob
čekajući svoju presudu;

ne želim boga koji vrednuje
jednog pokajnika
više nego stotinu pravednika
zato se molim svetu
koji će moći da prevaziđe čoveka

verujem da dok god smo na broju
sve opcije su u opticaju
i ne možemo promeniti činjenice,
ali um, perspektiva i emocije
su varijable kojima manipulišemo
zato verujem u šta mogu
dok god nalazim čime da se vodim

ne želim bliskost
koja bi me oblikovala
po svakom jeftinom bogu
jeftinim likovima
kojima dižete nogu na mene
zato pustinjarim sama
da zaokružim svoja uverenja,

ali i dalje sam ubeđena da
ko god se raduje mojim rečima
prijatelj mi je
zato pišem, govorim da naučim
da prepoznajem najbitnije

Dušo

Razmišljam o svom postojanju
previše često da bih živela u miru.

Čemu sve, pitam se
kakva je ovo vizija pakla
dovoljno izopačena da bude zanimljiva
dovoljno izopačena da bude bolna,
ali ne i razumljiva
i šta zapravo znači, pitam sve
prisutne nesavršene forme
orijentisane prema završecima;
kraj godine me čini užasno
ranjivom
mogla bih plakati
svime što pada
da poljubi zemlju,
mogla bih plakati
svakim neoplakanim
istorijskim trenutkom
mogla bih plakati,
a ti, pitam te
kako kraj kalendarske godine
povlači sa sobom razne krajeve,
budi iz mrtvih davno sahranjene
distance
i zastrašuje me brojnim
koje dolaze,

hladno je
i toplo
ispod kaputa
ispod ćebeta
ispod nekoga
ili je tu
najhladnije
tu udomljavam sve krajeve
da izgrizu
ono što nije moglo dalje
sve bolno, polako
da izbledi
pa da
nakon kraja godine
dođe i ponovno rođenje
i ponovni režimi
i svašta nešto
novo-staro
što ne želimo stvarno,
ali možda bi trebalo

možda ne

hladno je
i toplo uz tebe
dušo,
samo mi je stalo previše
i snagom kojom mi ulivaš život
ja dišem, svom snagom
kroz misterije svakodnevice
usađene u podrazumevanje,
misterije svemira
i brojna prosta pitanja,
ono što je odavno
trebalo biti rešeno,
ono š čim niko
ne želi da se suočava.

milenijal

Cilj: imati svoj
mali krug pakla
i nikada
ne izaći iz njega,
nismo krivi što nas niste umeli voleti,
samo smo deca
oružje opšteprisute pakosti
lutamo po praznim mestima
za misterioznim glasom
kojim se izražava ljubav
iz sebe ka svetu,
samo smo deca,
niko ne bira vreme
u kojem će se roditi
i niko iz vremena
ne izlazi živ,
nismo krivi za ruke
koje su nam podeljene
i što ne znamo igrati
igre pripovedanja istorije,
samo smo deca
željna da ostave traga
ne tako što će rušiti sistem
već što će ga pobediti
kada fizika počinje ispočetka
i snovi koje ne znamo
da možemo proreći,
samo smo deca koja traže
svoj mali krug pakla
naslagani jedni na druge
cupkamo u olovnim zverima
čekajući kraj
putovanja.

Uverenja

Odnosi su lavirint uverenja,
zidovi slova
virtuelno spremni
da postanu čvrsti,

mnogi su ovde progutani,
ali moja čula su prigušena,
iskrenost je teška bolest
samosakaćenje
najgorim pakostima,

niko od mojih nije bio ratnik,
ali svi su se borili,
tako i ja
tezejskim težnjama
kroz hodnike odbijam
da naučim drugačije
očajnički promišljam svaki pokret,
pretrčavši sve hodnike duše
i dalje ne razumem šta
zapravo
znači načiniti pravi korak
šta
znači načiniti pravi
korak šta to
znači
ako uopšte može da znači
u sobi koja je zaokružila večnost
gde cilj ne opravdava sredstvo,
gde toliko ih je opravdano
gde niko ni sa kim
ne treba da se zadovolji,
a samo ih zadovoljavamo,

ne verujem u čoveka
koji bi sa mnom mogao biti zadovoljan
čoveka
koji ne bi video
nešto vredno popravljanja
čoveka koji bi rekao

ovde je potaman,

ipak, otvorena za čuda
cvećem čula posmatram
hodnike tražeći minotaura
svim svojim slovima
spremna za ratovanje
slušam za slučaj da pokucaš.

SAM_3602.JPG

Svakodnevno

Svakodnevica bi trebalo da bude mlaka,
nežna
milujući da mulja po površini
prašnjavih uspomena civilizacije,
trebalo bi da bude bar malo
podnošljivija,
nije sve u silovanju,
ali uz tračak neočekivanog
nije sve ni u mleku,
moja koza objašnjava
da sve što smo prošle bilo je vredno
i da se nikada ne smemo predati,
moja škorpija veruje
da je svakodnevica smena
životnih ciklusa,
reinkarnacija je itekako stvarna
samo ne u formi u kojoj bih želela,
želela bih danas umreti u zagrljaju
jačem od viličnog grča
suočenog sa bolnim rečima,

sutradan kad se rodim iznova
biću i nova farma
mala korporacija nedovršenih misli,
novo dete u starom čoveku
moje svakodnevno ja
moja svakodnevna pitanja.

Weltmorgen

Zorom se ljubim sa suncem,
naša romansa je razlog dizanja
za obe, toplim oblinama
razlivamo se po zracima
kao mleko, ljubimo se
i ljubimo i ljubimo klizavim
rukama po užarenom prahu
istiskujući kapi iz svakog otvora
na koži sakrilo se malo svetlosti
i probija kroz crveno i belo
dok grč postaje brava
šavova mudrosti
gde je nevinost iskopana
gde se mi raskidamo,
nameštamo kose i postelje, doručkujemo
svaka na svom nebu.